Milovan Glišić - "Posle devedeset godina"

Tada je u Zarožju, podaleko od sela, na reci, bila, u nekakoj grdnoj guduri, vodenica seoska. Tu su Zarožani, kad su god bili gladni, mleli žito te se hranili hlebom. Ali, za čudo božje - nije se mogao nijedan vodeničar održati u toj vodenici! Omrkne zdrav i čitav, a osvane mrtav, sa crvenom masnicom oko vrata, kao da je gajtanom udavljen. To se čudo raščulo nadaleko i već se niko živi nije smeo najmiti da bude vodeničar. Ima nekoliko nedelja kako se Zarožani muče i petljaju sa samom vodenicom, meljući pomalo danju.

I još nešto. Tada je bio u Zarožju kmet neki Purko, jedan od ono malo Zarožana koji nisu zaturali vilama orahe na tavan, ni pojili vrbu, ni istezali gredu, ni sejali so. Taj je Purko bio pametan čovek, iako je nosio najduži perčin u svem selu.

Onda se Zarožani nisu šišali, nego su i oni i svud po okolnim selima nosili perčine: neki niz leđa, a neki podvijene pod kapu iza vrata.

Pred kućom Purkovom beše lepa rudinica; na toj rudinici golem, granat orah. Pod tim orahom sastajali su se ljudi s kmetom, pa se razgovarali i dogovarali o svojim poslovima.

Onda još nije bilo mehana. Možda je i bilo, ali tek Zarožani nisu znali da ima mehane na svetu.

Licem na Ivanjdan behu se iskupili sve po izboru ljudi iz sela s kmetom pod orah. Neki posedali, neki polegali nasatke, neki potrbuške, pa se pomalo razgovaraju. Kmet i još njih dva-tri puše na kratke čibučiće.

Kmet legao potrbuške, pa se nogata najlak; u ruci mu nekakav patrljak, te šara njim ispred sebe po zemlji.

- More, ljudi - počeće Purko, zaparavši malo onim patrljkom ispred sebe - šta ćemo s našom vodenicom? Vodeničara nema, niti ga možemo naći. Da bar ima dva vitla, pa bi nam bilo dosta mleti i danjom, a noćom -'nek je nosi đavo! Ali ovako sve se mučimo bez brašna. Selo veliko, jedan vitao, naloga... Kud će dospeti da namelje svakome, kad samo danjom melje!

- Pa i onako, brate - prihvati neki Čiča Mirko - ne može vodenica biti sama Svaki čas valja što opraviti, jaz čistiti, kamen posecati... Mi ionako imamo poslova i suviše!

- Hvala bogu! - reče kmet i nogatnu se malo.- sve nam je u selu dobro! Ovce se blizne, letina ponosi, goveda se obadaju, narod pošten. Samo ta prokleta vodenica!

- Ama kako bi bilo - reći će neki Raško Ćebo, najgrlatiji čovek u svem Zarožju - da mi uzmemo pusat, pa prenoćimo koju noć?...

- E... Ono jest... ama znaš... Aja! - zamrmljaše gotovo svi uglas.

Čisto ih podiđoše neki mravci. Oni što behu polegali nasatke, izvrnuše se potrbuške, a oni što behu potrbuške, izvrnuše se nasatke.

Svi se malo zamisliše.

- Ja velim, braćo - reče kmet Purko i zapara dobro onim patrljkom - da još jednom ogledamo. Da nađemo kako bilo vodeničara...

- Aja! - dočeka čiča Mirko. - Kakog vodeničara, bog s tobom? Neće niko za živu glavu!

- Ja, vala, ne znam... - reče Ćebo - tek meni se čini da bismo mogli i sami prenoćiti...

- Vala, ja mu ne prenoćih - dočeka neki Vidoje Đilas - pa makar znao tucati žito u stupi!

- Vala, sinko, ni ja - prihvati čiča Mirko - pa makar kokao kokice te jeo.

- Ama, da mi zovemo popa - reče neki Srdan - nek očita što...

- Ta čitao je, Srdane, i čitao - odgovori Purko i nogatnu se - pa nikakve vajde.

- Ja velim, ljudi - reče čiča Mirko - da mi gradimo nama drugu vodenicu. Hvala bogu, potoka dosta - imamo gde.

- A šta ćemo s ovom? - upita Đilas.

- Pa ugarak u nju! - reče čiča Mirko.

- Doduše, bolje i to nego da svet propada... - dodade Purko.

- Od kmeta i beseda! - podsmehnu se Ćebo.

- Nemoj tu drobiti! -oseče se čiča Mirko i ustade.

- Ta mahni se, Mirko, bogati! - reče Srdan.

- Ko seje so niču mu skakavci.

- A jesi istegao gredu, Srdane, a? - podsmehnu se Ćebo.

- Okanite se, ljudi! - viče Purko, jer vide da će biti rusvaja.

- Ako si i istezao gredu - reći će čiča Mirko - nisi skakao u jarinu kao Đilas.

- Ako' sam i skakao - odgovori zajedljivo Đilas - nisam zaturao vilama orahe na tavan kao ti čiča!

- Ne laj, more! - planu čiča Mirko. Svi pođipaše na noge. Kmet ih stade miriti:

- Batalite, ljudi!... De, da se razgovorimo kao ljudi!...

Aja! Reč po reč, zajedaj jedan drugog, dok ti puče šamar Ćebu iza vrata. Ošamari ga Đilas.

Začas se načini čitava gužva. Svaki dočepa šta mu pade šaka, pa udri... udri! Samo se čuje:

"Ne, Ćebo!... Stanide, čiko!... Drž' se, Srdane!... Ne daj, kmete!..."

Ele, biše se do mile volje, pa se raziđoše kud koji. Neko gologlav, neko naramuje, neko se pipa oko rebara.

Kmet uđe u kuću da se umije, jer sav beše izgreben po licu.

Tako se svrši taj sastanak zaroški.